Dejvid Petrielo – Regan je otac savremene Kine

Podelite tekst na društvenim mrežama

Dejvid Petrielo je američki istoričar, stručnjak za region istočne Azije i profesor na univerzitetima Kaldvel i Felician u Nju Džersiju. Osnovne studije međunarodnih odnosa je završio na Siton Hol univerzitetu, master studije na Montkler državnom univerzitetu, a doktorske na Sent Džon univerzitetu. Tokom akademskih studija se specijalizovao za istoriju istočne Azije i Bliskog istoka.

foto David Petriello

Svoju akademsku karijeru je fokusirao na istraživanje kinesko-američkih odnosa, što je krunisao doktorskom disertacijom koja se bavi uticajem predsednika Regana na modernizaciju Kine tokom osamdesetih godina prošlog veka. Autor je brojnih knjiga iz oblasti vojne, američke i kineske istorije, a jedna od njih: Republikanska partija i uspon Kine je bila i povod za ovaj intervju. U ekskluzivnom razgovoru za blog Američka politika, Dejvid Petrielo govori o odnosima Vašingtona i Pekinga kroz istoriju, različitim pristupima republikanaca i demokrata kineskom pitanju, Trampovoj politici prema velikom azijskom džinu, ali i o tome koliko Amerika zapravo poznaje Kinu, njenu istoriju, kulturu i društvo.

foto Women Of China

U Vašoj knjizi stoji da pored ekonomije i događanja na međunarodnoj sceni, na razvoj Amerike i Kine je uticalo i prisustvo Republikanske partije na američkoj političkoj sceni. Na osnovu čega zasnivate ovakvu tvrdnju?

Osnova za ovu tvrdnju potiče od identičnog ponašanja prema Kini od strane predsednika koji su dolazili iz redova vigovaca, a kasnije i republikanaca u proteklih 200 godina. Ako pogledamo interakcije između Sjedinjenih država i Kine tokom mandata predsednika Linkolna ili Granta, shvatićemo da one imaju jasne paralele sa interakcijama iz perioda predsednika Niksona ili Regana.

Isto tako, stavovi Demokratske stranke o Kini su se malo promenili od Džeksona do Obame. Politika otvorenih vrata Bulingejma, Heja i Huvera u 19. veku, koja se fokusirala na slobodnu i pravednu trgovinu, tehnološku i kulturnu razmenu i pomaganje u modernizaciji kineske nacije, je zapravo bila nacrt za delovanje predsednika Niksona i republikanskih predsednika posle njega.

Činjenica je da je uprkos ratovima, promenama vlada i društvenim promenama, celokupna spoljna politika prema Kini malo varirala na osnovu političke ideologije, a ne zbog trenutnih dešavanja ili dugoročnih trendova. U velikoj meri nepromenljiva priroda konzervativne ideologije od 1790-2019. je dakle u korenu ovakve politike. 

Specijalista ste za region istočne Azije i shodno tome i Kine. Koliko američka politička, intelektualna, finansijska elita, ali i akademska zajednica poznaju Kinu: njenu istoriju, kulturu, jezik, društvo?

Iako se čini da je tako orgomna i važna zemlja u smislu ekonomije, spoljne politike i istorijskog uticaja dobro proučena, situacija je upravo suprotna. Većina ljudi ima površno znanje o toj zemlji, koje je uglavnom ograničeno na njenu istoriju posle Drugog svetskog rata. Čak i u ovom slučaju postoje ogromne rupe u znanju.

Uprkos očigledno ideološki vođenoj politici u Kini, postupci, misli, sve  je  duboko ukorenjeno  u više od 3000 godina istorije i verovanja. Čvrsto razumevanje ove činjenice je od vitalnog značaja za odnos prema kineskoj naciji koja ima tendenciju da ne posmatra stvari kratkoročno, već u mnogo dužim vremenskim intervalima. Nama   veoma često nedostaje osnovno razumevanje geografije i ekonomskog potencijala Kine.

foto That’s Magazine

Pojasnite rečenicu koje ste napisali na početku Vaše knjige, a koja se odnosi na sudbine Kine i Amerike i njihovu izuzetnu istorijsku povezanost.

Sam podsticaj za preko Atlantska istraživanja ukorenjen je u želji da se dođe do obala Azije iz ekonomskih i religioznih razloga. Sa otkrićem Amerike ova nada za trgovinu sa Dalekim istokom se nije smanjila, već se značajno povećala, jer su američke kolonije bile smeštene na istočnoj obali i bile su geografski ograničene od obale Pacifika prostranstvima Severnoameričkog kontinenta.

Četiri godine pre nego što je napisan ustav Amerike i samo godinu dana nakon formalnog okončanja revolucije, prvi američki brod (Carica Kine) je stigao na teritoriju dinastije Đing. Trgovina sa kineskom nacijom je postala opsesija trgovaca Nove Engleske, a profit od nje je podstakao razvoj regiona. Iako je u početku ova interakcija bila isključivo ekonomska; verske i društvene želje za modernizacija kineske nacije su isplivale na površinu.

henri-kisindzer-i-ksing-jaoping
foto Dunya News | Henry Kissinger i Xi Jinping

Predsednik Nikson je otvorio Kinu svetu, a predsednik Regan je nastavio takvu politiku. Uporedite Niksonov i Reganov pristup Kini. Šta je zajedničko, a šta im je različito?

Niksonovi i Reganovi stavovi o Pekingu su zapravo bili prilično slični, a u skladu sa tezom moje knjige. Niksonov potez da se pozabavi pitanjem Kine i njenim tržištem je u skladu sa prethodnim republikanskim predsednicima. Njegov podsticaj za otvaranje kineske nacije, odnosno njeno ponovno otvaranje je čvrsto ukorenjeno u republikanskoj ideologiji.

U isto vreme takva politika je imala i drugi cilj –  iskoristiti Kinu protiv Sovjetskog saveza, kako bi se postigao sporazum o povlačenju iz Vijetnama. Kratko predsednikovanje Džeralda Forda i mandat demokratskog predsednika Kartera je usporilo Niksonovu politiku prema Kini, koja je počela da stagnira tokom sedamdesetih godina

Sa usponom Regana 1981. godine, uložen je dodatni napor za ponovno otvaranje Kine. Regan je pratio prethodne republikanske predsednike u njihovoj potrazi za neograničenim protokom tehnologije, kapitala i kulturne razmene sa kineskom nacijom. Istovremeno ih je angažovao kao potencijalno korisno sredstvo u borbi protiv Sovjeta, posebno u Africi i Avganistanu. Dakle, oba predsednika su uglavnom imala sličan pristup Kini, jedina razlika je Reganov veći interes za tu zemlju. Nikson je imao ograničeno delovanje zbog Vijetnama i Votergejta, dok je Regan našao dobrog partnera u tadašnjem reformatorskom predsedniku Kine, Deng Ksiaopingu.

Trump-visit-China
foto Al Jazeera | Reuters

Nikson i Regan su modernizovali i praktično stvorili Kinu kakvu je mi poznajemo. Koliko je ovakva spoljna politika bila racionalna? Činjenica je da je Vaša zemlja kratkoročno imala dosta koristi od takve politike. Međutim, mnogi bi rekli da su Sjedinjene države tom politikom stvorile same sebi najvećeg neprijatelja i jedinog stvarnog konkurenta na svetskoj pozornici?

Predsednik Nikson, a posebno Regan je pomogao modernizaciji Kine. Mnogi su smatrali da je ovaj pristup kratkovid, ali isti argument se može upotrebiti za svaku drugu zemlju: današnji prijatelj može biti sutrašnji neprijatelj. Korist od Kine i trgovine sa njom od sedamdesetih godina prošlog veka su u ovom trenutku daleko nadmašile moguće troškove.

Isto tako, ne postoji ni jedan istorijski razlog zašto Kina treba da bude neprijatelj Sjedinjenih država. Kini nedostaje ekspanzionistička istorija Rusije ili ideološki nagon Sovjetskog saveza ili drugih komunističkih zemalja. Kina je tradicionalno fokusirana na stabilnost u svojoj geografskoj orbiti. Sve dok stanovništvo zemlje ostane stabilno, ne postoje jasne skorije pretnje stabilnosti. Takođe, Kina ne teži da napreduje izvan svojih granica, bez obzira što pokušava da prodre ekonomski i politički u druge zemlje (to isto rade i Francuska, Nemačka i Južna Koreja). Isto tako, postoji mogućnost da otvaranje Kine može da dovede do političke modernizacije, što bi dovelo do raspada Komunističke partije.

Konzervativna ideologija smatra da vaši neprijatelji nisu ljudi neke zemlje, već njene vođe. Konačno može se tvrditi da stvaranjem protivnika pomažate svojoj naciji da zadrži svrhu. Nedostatak neprijatelja ima tendenciju da izazove dekadenciju jedne nacije. Kineske trupe se nikad neće pojaviti u američkim gradovima, one su više regionalna pretnja, kojoj se mogu suprotstaviti i naši regionalni saveznici. U stvari, to se još više uklapa u tradicionalne konzervativne poglede i protivljenje politici intervencionizma.

president-of-china-Xi-Jinping
foto AFP

Da li mislite da predsednik Trampa smatra da je politika otvorenih vrata prema Pekingu zapravo bila greška i shodno tome je odlučio da promeni kurs kinesko-američkih odnosa?

Predsednik Tramp zapravo prati put prethodnih republikanskih predsednika. Svi su se oni zalagali za politiku otvorenih vrata za trgovinu sa kineskom nacijom, međutim oni nisu ignorisali zloupotrebe te trgovine. Predsednik Mekinli je imao brzu reakciju prema Kini u vreme Bokserskog ustanka. Takođe, kada se nagomilao trgovinski disbalans i kada su usledile pretnje iz Pekinga 1981. godine, predsednik Regan je imao tvrd pristup prema Kini.

Trgovina treba da bude slobodna i pravedna! Kina ima naviku da sa dolaskom novog američkog predsednika testira vodju, sa raznovrsnim manjim događajima koji se obično dešavaju na početku predsednikovog mandata. Republikanski predsednici su tradicionalno odlučno reagovali i zbog toga se situacija smirivala. Trampov sastanak sa Si Đipingom na početku mandata bio je u skladu sa politikom otvorenih vrata, kao i njegov spor oko tarifa. Njegove akcije protiv kineskih kompanija i pojedinaca koji su prekršili naše zakone su slične akcijama predsednika Regana početkom osamdesetih godina. Kinesko-američki odnosi će i dalje pod republikancima ići putem slobodne i pravedne razmene ideja, praćene upotrebom sile koja je potrebna da se osigura da ta razmena ostane slobodna i poštena.

china-taiwan-relations
foto qz.com

Skoro smo čuli od predsednika Kine Si Đipinga da je spreman da koristi silu da bi uspostavio suverenitet nad Tajvanskim ostrvom. Koliko je zapravo značajno pitanje Tajvana u odnosima Vašingtona i Pekinga? Mislite li da će Sjedinjene države pružiti podršku Tajvanu, ako bi došlo do upotrebe sile i time rizikovati otvoreni sukob sa Kinom?

Kina ima tendenciju korišćenja tvrđe retorike kada je upitanju Tajvan i kad god postoje ekonomski ili politički problemi na domaćem planu. Shodno tome, Si Đipingove pretnje više otkrivaju njegove vlastite slabosti nego bilo šta drugo. Isto tako, one su direktan odgovor na Trampov snažniji pristup kineskom delovanju u Južnom kineskom moru, za razliku od Obamine slabe zainteresovanosti za rešavanje situacije.

Strateški gledano, Tajvan je važan u našoj odbrambenoj liniji na zapadnom Pacifiku. Shodno tome, možemo se samo nadati snažnom odgovoru Sjedinjenih država i naših azijskih saveznika prema bilo kakvom kineskom napretku u regionu. Inače, bilo kakav kineski napredak u regionu bi mnogo više naškodio Južnoj Koreji, Japanu, Australiji i Filipinima, nego Sjedinjenim Državama.

U skladu sa tradicionalnim kineskim pogledom na međunarodne odnose, oni smatraju da će se Tajvan na kraju mirno integrisati u kinesku državu. Znamo da Kina ne posmatra stvari kroz mesece ili godine, već kroz decenije i vekove. Verovanje političara u Pekingu da će   se Tajvan na kraju pripojiti Kini navodi na činjenicu da ne postoji potreba da se forsira rešenje ovog pitanja.

foto NewsX | Pictorial Representation

U Americi postoji čuvena izreka da politika prestaje na američkim obalama. Međutim, u Vašoj knjizi ste napisali da su republikanci i demokrate imali kroz istoriju različite vizije kinesko-američkih odnosa. Šta je ključna razlika u njihovim drugačijim pristupima Kini?

Ovu izreku je smislio senator Vandenberg, istaknuti intervencionista koji je podržavao demokratske poglede po pitanju vojnog angažovanja sa Sovjetskim savezom. Istorijski posmatrano, to nije istina! Postojale su ogromne razlike između stranaka u gotovo svakom ratu i po svakom spoljno političkom pitanju od osnivanja naše nacije (setimo se samo sukoba Hamiltona i Džefersona oko podrške tokom Francuske revolucije: da li podržati Francusku ili Englesku) pa sve do početka Hladnog rata.

Samo je naizgled dogovor između republikanaca i demokrata iz 1960ih i 1980ih godina po pitanju Sovjetskog saveza (a koji je očigledno još u svežem sećanju javnosti), imao drugačiju perspektivu. Ali čak i tada, tradicionalni konzervativci su imali tendenciju da nametnu sopstveni pogled na to kako se najbolje nositi sa situacijom u Evropi ili Vijetnamu, samo što nisu bii u stanju da glasno izraze svoje argumente i stavove.

Tradicionalno, demokrate su sklone da se fokusiraju daleko od Azije. U devetnaestom veku, demokrate iz južnih država su se zalagale za ekspanziju u Latinsku Ameriku zbog trgovine i robovlasništva. Tokom dvadesetog veka su se više fokusirali na dešavanja u Evropi. Njihov pogled na Aziju, a posebno na Kinu bio je nezainteresovan i do granice prezira.

Jack-Ma
foto Lintao Zhang | Getty Images

Kroz istoriju republikanci su se zalagali za otvaranje Kine svetu, dok su demokrate imale drugačiji stav. Međutim, čini se da je situacija u poslednjih deset godina drugačija. Predsednik Obama se zalagao za povratak u Aziju sa svojim čuvenim Azijskim pivotom, dok predsednik Tramp vodi trgovinski rat sa Pekingom. Da li mislite da su dve partije promenile svoje pozicije kada je Kina u pitanju?

Obamin Azijski pivot je u skladu sa tradicionalnim pokušajima demokrata da se izoluje kineska nacija, ali i da se rašire liberalna uverenja. Međutim, predsednik Obama je uložio veoma malo stvarnog napora za ovu operaciju. Uprkos njegovim izjavama, kao i državne sekretarke Klinton, uticaj Kine u svetu i njeno prisustvo u Južno kineskom moru se značajno povećao tokom njegovog mandata.

Trampov trgovinski rat sa Kinom je u toliko anti-kineski koliko je pro-američki i za pro-pravedniju trgovinu. Ovakav pristup su podsticali i drugi republikanski predsednici. Stoga nije bilo promene mišljenja između dve partije. U stvari, dok se demokrate donedavno žestoko bore da zaustave pokušaje republikanaca da nametnu granicu i spreče masovnu ilegalnu imigraciju, oni se ne žale na sprovođenje tih zakona protiv ilegalne imigracije iz Azije. U 2015. godini, Obamina Bela kuća se jasno i glasno žalila Kini na oko 38 hiljada ilegalnih kineskih imigranata, za koje se nadala da će ih poslati natrag preko Pacifika.

china-robotics
foto Vincent Yu | Associated Press

Mnogi geopolitičari tvrde da je 21. vek, zapravo, Pacifički vek i da će svet u ovom veku biti proizvod odnosa Amerike i Kine. Ovakve tvrdnje ne zvuče mnogo optimistično, uzimajući u obzir politiku trenutne administracije prema Kini. Kako vidite odnose Pekinga i Vašingtona u narednih pet do deset godina? Kako Trampov pristup Kini može dugoročno uticati na promenu u kinesko-američkim odnosima?

Smatram da je Trampova politika u skladu sa prethodnim republikanskim predsednicima. Problem je što je od Klintona preko Obame, tokom perioda od 24 godine bilo malo otpora kineskom ekspanzionizmu. Uprkos tome što je bio republikanac, Buš mlađi je razumljivo fokusirao svoju pažnju na islamski terorizam, iako se na kratko angažovao oko Kine, u slučaju incidenta na ostrvu Hajnan.

Amerika se trenutno suočava sa Kinom koja je trenutno jača nego što je ikada bila u poslednjih 300 godina. U isto vreme, na površini Kine se pojavljuju pukotine. Nacija više nije komunistička u tradicionalnom smislu te reči, ali je prosto kineska. Ona je sve više nacionalistička, ali i dalje diktatorska i strogo kontrolisana. Nedavna promena ustava koja je predsedniku Si Đipingu omogućila doživotnu vladavinu ne otkriva snagu, već političku nestabilnost.

U kombinaciji sa rastućim ekonomskim pitanjima i predstojećom demografskom krizom koja datira iz godina politike Jednog deteta, Kina je zrela za političke promene ili kolaps. Zemlja se suočava i sa izazovima sa Korejskog poluostrva, potencijalno rastućom japanskom silom, naprednom indijskom  ekonomijom , otporom  u jugoistočnoj Aziji i trkom sa Rusijom za dominaciju u regionu centralne Azije. Kina se mnogo više plaši Amerike nego Amerika od Kine.

Intervju vodio: Jovan Tripković

Mišljenja i stavovi objavljeni u razgovoru su isključivo lični stavovi sagovornika i ne odražavaju stavove autora i urednika bloga Jovana Tripkovića!

Američka politika je nekomercijalan blog u informativno-edukativne svrhe. Vaša donacija putem PayPal-a se koristi za održavanje sajta. Svaka donacija je dobrodošla. Hvala svima.

Podelite tekst na društvenim mrežama

Close Menu
Američka Politika