Latinoamerički tango predsednika Trampa

Podelite tekst na društvenim mrežama

Monroova spoljnopolitička doktrina nikad aktuelnija! 

Tokom svoje kampanje za predsednika, Tramp je obećavao nekonvencionalnu, drugačiju i za američku političku scenu jedinstvenu spoljnopolitičku platformu. Taj spoljnopolitički pristup je podrazumevao povlačenja vojske iz Avganistana i drugih zemalja, neku vrstu modernog izolacionizma i odustajanje od politike promene režima u inostranstvu. Takođe, tokom kampanje Tramp je uporno naglašavao tvrđu politiku prema Meksiku, podizanje zida na južnoj granici Sjedinjenih država, ali i stvaranje novog NAFTA slobodno trgovinskog sporazuma.

Ako se izuzme Meksiko i NAFTA sporazum u čemu je Tramp ostao relativno dosledan predizbornim obećanjima, njegova politika nemešanja u političke prilike drugih zemalja se uveliko promenila. Nasuprot Obame koji je vodio politiku pomirenja i otvorenih vrata (posete Kubi, ukidanje sankcija istoj), tolerisanje režima u Kubi, Venecueli i Nikaragvi, predsednik Tramp vodi suštinski drugačiju politiku. Ponovo je uspostavio sankcije Kubi (od kojih je prethodna administracija odustala), uveo sankcije Nikaragvi i Venecueli i priznao pro-zapadnog političara Huana Gvaida za predsednika Venecuele.

Za ovakvu latinoameričku politiku predsednika Trampa su verovatno najzaslužniji vašingtonski neokonzervativni jastrebi poput savetnika Džona Boltona, državnog sekretara Majka Pompea, ali i senatora iz Južne Karoline Lindzi Grema koji  često savetuje predsednika Trampa. Inače, povtrda da su neokonzervativci, odnosno Bolton i Pompeo, preuzeli Trampovu latinoameričku politiku je imenovanje čuvenog neokonzervativca i intervencioniste Eliota Abramsa na mesto specijalnog izaslanika administracije predsednika Trampa za Venecuelu. Okružen neokonzervativnim jastrebima i suočen sa komplikovanom situacijom na terenu, čini se da predsednika Trampa čeka dugi latinoamerički tango?

james-monroe
James Monroe, foto National Archives

Monroova doktrina kao zvezda vodilja

Doktrina predsednika Monroa je zasigurno jedna od najstarijih i najtucajnih spoljnopolitičkih doktrina Sjedinjenih država. Monroova doktrina je nastala krajem 1823. godine sa ciljem da se suprostavi   evropskom kolonijalizmu u regionu Latinske Amerike, kao i i mešanju   stranih, evropskih sila u ovom  delu sveta. Takođe, ova doktrina jasno ukazuje na značaj Latinske Amerike za Sjedinjene države, njihovu bezbednost i nacionalni interes, nazivajući oblast Zapadne hemisfere dvorištem Amerike.

Tokom 19. i početkom 20. veka mnogi američki državnici i predsednici su se pozivali na Monroovu doktrinu koja je imala presudni uticaj na aneksiju Havaja od strane Sjedinjenih država, pokušaj aneksije Dominikanske republike, podršku nezavisnosti Kube i rat sa Španijom. Svoj pun sjaj ova doktrina doživljava za vreme Hladnog rata i borbe Sjedinjenih država sa Sovjetskim savezom na prostoru Latinske Amerike. Tokom tog vremenskog perioda, Sjedinjene države su sebi postavile  cilj da potisnu marksističko-komunističke sovjetske savezničke grupe iz Zapadne hemisfere, organizovale državne udare, finansirale opozicione anti-komunističke grupe u zemljama poput Čilea, Kube, Nikaragve, Gvatemale…

Završetkom Hladnog rata i gubitkom Sovjetskog saveza kao permanentne pretnje, a zbog drugih prioriteta na Bliskom istoku, Sjedinjene države gube iz vida ovaj za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih država ključan region otvarajući prostor za veće prisustvo Rusije i Kine u Zapadnoj hemisferi tj. u američkom dvorištu. Tokom mandata predsednika Obame, državni sekretar Džon Keri je proglasio da je era Monroove doktrine završena. Dolaskom Donalda Trampa na vlast situacija se menja i Monroova doktrina ponovo stupa na snagu, uz poruku savetnika Džona Boltona da se Trampova administracija ne plaši da upotrebljava Monroovu doktrinu u političkom rečniku i da je primenjuje u praksi. Ovom političkom odlukom predsednik Tramp se svrstao u red američkih predsednika poput Ronalda Regana, Džona Kenedija, Teodora Ruzvelta i drugih kojima je Monroova doktrina bila zvezda vodilja u kreiranju latinoameričke politike Bele kuće.

putin-i-kinez
foto Radio Free Europe

Kina i Rusija kao glavne pretnje

Tokom Hladnog rata glavna pretnja američkim interesima u regionu Latinske Amerike je bio Sovjetski savez, koji je koristio latinoamerički region kao poligon za obračun sa Sjedinjenim državama. Padom Berlinskog zida i raspadom Sovjetskog saveza, Rusija opterećena unutrašnjim problemima se povlači iz Zapadne hemisfere, ostavljajući svoje tradicionalne saveznike (poput Kube) na cedilu. Tokom tog perioda Kina je jačala ekonomski i još uvek nije imala globalni domašaj koji ima danas i shodno tome nije bila naročito aktivna u regionu Latinske Amerike. 

Povratkom Putina i Rusije na svetsku pozornicu, ali i buđenjem ekonomskog kineskog džina, Rusija i Kina pojačavaju svoje prisustvo u Latinskoj Americi i osnažuju saradnju sa zemljama ovog regiona. Ta saradnja se ostvaruje sa zemljama poput Kube, Venecuele, Nikaragve i obavlja se na vojno-tehničkom polju, unapređivanju bilateralnih odnosa, a u slučaju Kine i direktnim stranim investicijama. Shodno tome, postalo je normalno da Kina dobije oko 10% naftne industrije u Venecueli ili da Rusija šalje svoje vojnike u tu zemlju. Takođe, čini se da Kina ima dugoročne planove u Zapadnoj hemisferi, s’obzirom da se već nekoliko godina priča o mogućoj izgradnji kanala kroz Nikaragvu koji bi bio svojevrsna alternativa Panamskom kanalu. Inače, pomenuti projekat Sjedinjene države već duže vreme uspešno sabotiraju, verovatno iz straha da može da se nađe na novom putu svile. 

Ovakve aktivnosti i latinoameričke politike Rusije i Kine u američkom dvorištu su od strane Vašingtona protumačene kao guranje prsta u oko i jasno kršenje Monroove doktrine po kojoj Zapadna hemisfera mora biti izolovana od uticaja stranih sila i faktora, a u ovom slučaju Kine i Rusije. Jedno je sigurno, Sjedinjene države neće sedeti skrštenih ruku, dozvoljavajući Rusiji i Kini da mešetare u njihovom dvorištu.

diktatori-juzna-amerika
foto Financial Times

Trojka tiranije

Izraz “trojka tiranije” je prvi put upotrebljen od strane savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona tokom njegovog obraćanja na Majami Dejd koledžu, prvog novembra 2018. godine. Cilj ovog izraza je da grupiše tri zemlje: Kubu, Nikaragvu i Venecuelu koje imaju diktatorske režime koji krše ljudska prava i građanske slobode  i koji su anti-američki orjentisani. Ovaj naziv je smišljen sa ciljem da bude lak za pamćenje i da poseduje sovjetsko-ruski prizvuk. Treba napomenuti da su republikanske administracije već poznate po davanju ovakvih imena i nadimaka američkim neprijateljima. Jedan od takvih izraza je i “carstvo zla” koji je upotrebljavao predsednik Ronald Regan,  koji je doživeo veliku popularnost ne samo u Americi, već i u inostranstvu.

Sa ove vremenske distance daleko svežiji i bolji je primer termina “Osovina zla” koji je upotrebio predsednik Džordž W. Buš, a koji je smislio njegov pisac govora Dejvid Frum. Tokom govora kada je upotrebio ovaj izraz predsednik Buš Mlađi je naglasio da “Osovinu zla” čine tri zemlje: Irak, Iran i Severna Koreja koje imaju za cilj uništenje Sjedinjenih država.

Svega nekoliko meseci posle ovoga govora, tada visoko pozicionirani funkcioner Stejt Departmenta Džon Bolton je održao govor “Proširena osovina zla” (Beyond the Axis of Evil), u kome je naglasio da pored tri zemlje (Irak, Iran i Sev. Koreja) koje čine osovinu zla, postoje i tri zemlje koje čine proširenu osovinu zla protiv Sjedinjenih država, a to su Kuba, Libija i Sirija. Ovo pokazuje da savetnik Džon Bolton koristi u praksi već uvežban plan za pripremanje američkog javnog mnjenja za moguće vojne intervencije u “neprijateljskim” zemljama.

desnicari-juzne-amerike-2
foto Bloombert | Getty Images | montaža FT

Savez desničara Latinske Amerike

Krajem dvadesetog i početkom dvadeset i prvog veka region Latinske Amerike je zahvatio roze talas, koji označava dolazak levičarskih partija na čelo zemalja Zapadne hemisfere. Roze talas je zahvatio zemlje poput Čilea, Brazila, Meksika, Venecuele, Argentine koje su dobile levičarske, anti-neoliberalne vlade, čiji je zaštitni znak bio populizam i anti-amerikanizam, a kojima ni autoritarne odluke nisu bile strane. Roze talas je dostigao svoj vrhunac krajem Obaminog prvog mandata kada je većina zemalja Latinske Amerike kao što su: Brazil, Urugvaj, Argentina, Bolivija, Paragvaj, Ekvador, Peru, Venecuela imale socijalističke i vlade levog centra.

Ovaj politički fenomen je praćen konzervativnim talasom ili takozvanim desnim zaokretom koji je dobio pun zamah sredinom ove decenije. Tokom ovog političkog procesa zemlje poput Perua, Kolumbije, Čilea, Paragvaja, Argentine i na kraju i Brazila su dobile konzervativne vlade desnog centra. Konzervativni talas je postao konzervativni cunami kada je u oktobru prošle godine Bolsonaro, inače veliki poštovalac lika i dela Donalda Trampa izabran za predsednika Brazila. Pobedom Bolsonara, konzervativci i partije desnog centra imaju vlast u većini latinoameričkih zemalja.

Ovakav tok dešavanja naveo je mnoge liberalne analitičare da nazovu ovaj proces trampizacija Latinske Amerike, ali i da upozore na stvaranje takozvanog desničarskog saveza između latinoameričkih lidera koji će biti praćen pro-američkom i pro-izraelskom spoljnom politikom. Potvrdu za ovakvu tvrdnju liberalni politički komentatori i analitičari su našli u skorašnjoj latinoameričkoj turneji državnog sekretara Majka Pompea tokom koje je posetio Kolumbiju i Brazil, imajući sastanke sa visokim zvaničnicima tih zemalja, ali i Perua i tokom koje je bio počasni gost na inaguraciji novog brazilskog predsednika Bolsonara. Upućeni tvrde, da je cilj ove spoljnopolitičke turneje bilo razmatranje opcija za rešenje pitanja Venecuele, moguće vojne intervenciji u toj zemlji u kojoj bi pored Sjedinjenih država možda učestvovali Brazil i Kolumbija, ali i lobiranje za suvereno pravo države Izrael da proglasi Jerusalim za svoj glavni grad.

Inače, treba imati u vidu da su većina zemalja Latinske Amerike (uz Kanadu) osnovale 2017. godine Lima grupu, sa ciljem da pronađu kompromisno rešenje za političku krizu u Venecueli, da zahtevaju oslobađanje političkih zatvorenika u toj zemlji, slobodne izbore i da organizuju humanitarnu pomoć. Inicijalno je dvanaest zemalja bilo u članstvu Lima grupe, koje sada boji  četrnaest država Zapadne hemisfere. Pored Nikaragve i Kube koji su veliki saveznici režima u Karakasu, Urugvaj, Bolivija i Ekvador su jedine zemlje Južne Amerike koje nisu članice ove grupe, a u kojima su na vlasti levičarske i socijalističke partije. Shodno tome, socijalisti, komunisti i marksisti širom sveta nazivaju Lima grupu savez desničara.

desničari-Brazil
foto FT montaža

Brazil – nova članica alijanse

Tokom nedavne posete brazilskog predsednika Bolsonara Beloj kući, predsednik Tramp je izjavio da razmišlja da proglasi Brazil za ključnu zemlju saveznika, van Severnoatlantske alijanse. Tom prilikom predsednik Tramp je otišao korak dalje i rekao da bi on rado predložio Brazil za punopravnu članicu NATO saveza. Sasvim je sigurno da bi Tramp voleo ovakav scenario, ali postavlja se pitanje koliko je to vremenski i tehnički izvodljivo, ali i da li postoji politička volja drugih članica za proširenje i primanje u članstvo države kao što je Brazil.

Ovakva vrsta saradnje NATO saveza i neke latinoameričke zemlje  ne bi bio jedinstven slučaj u ovom delu sveta. Sredinom prošle godine Kolumbija se formalno pridružila NATO alijansi u svojstvu “globalnog partnera” i time postala prva zemlja Latinske Amerika sa ovim stepenom saradnje sa alijansom. Inače, kolumbijski predsednik Santos je tom prilikom obrazložio da će njegova zemlja statusom globalnog partnera dobiti punu akreditaciju u sedištu NATO-a u Briselu, ali da neće biti obavezna da učestvuje u vojnim akcijama i intervencijama. Međutim, spekuliše se da će zbog unapređivanja vojne saradnje između NATO saveza i Kolumbije i najavljene saradnje između Brazila i Amerike, teritorije ove dve zemlje biti korišćene za moguće vazdušne napade na ciljeve u Venecueli, ali i za kopnenu invaziju ako do toga dođe.

Inače, ideja primanja u članstvo NATO saveza zemalja Latinske Amerike nije nova. Pre sedam godina  profesor Kristofer Sends, tada zaposlen u konzervativnom Hadson institutu, napisao je autorski tekst u kome se zalaže za  primanje Meksika u punopravno članstvo u Severnoatlantski savez. Ovaj tekst je prethodio samitu lidera alijanse u Čikagu, a u njemu stoji da bi Sjedinjene države dobile velike benefite uključivanjem Meksika u savez. Neki od tih benefita su jačanje severnoameričkog stuba alijanse, bolja saradnja u borbi protiv narko kartela, ali i bolja kontrola južne granice Sjedinjenih država. Obamina administracija nije bila zainteresovana za ovakav predlog, a o Trampovoj administraciji ne treba ni govoriti. Međutim, nije isključeno da se u bliskoj budućnosti ova ideja ostvari u praksi.

Julian Castro, foto Suzanne Cordeiro | AFP | Getty Images

Novi Maršalov plan

Nasuprot latinoameričkoj politici predsednika Trampa, neki od kandidata za predsedničku nominaciju Demokrtske stranke su izrazili svoje neslaganje sa istom i naglasili promenu pristupa ovom regionu, ali ne i odustajanje od Monroove spoljnopolitičke doktrine. Najglasniji od njih je Džulijan Kastro iz Teksasa, bivši sekretar Obaminog kabineta zadužen za stambena pitanja i urbani razvoj. Nedavno je sekretar Kastro izjavio da će u slučaju da postane predsednik Sjedinjenih država inicirati novi Maršalov plan za zemlje centralne Amerike, a po uzoru na Maršalov plan za Evropu posle Drugog svetskog rata. Tom prilikom Kastro je izjavio i da bi umesto novca koji je namenjen za izgradnju zida bilo bolje preusmeriti isti kao pomoć centralnoameričkim zemljama, a u sklopu novog Maršalovog plana.

Međutim, mnogi spoljnopolitički analitičari su postavili pitanje koliko bi novca bilo potrebno za tako ambiciozan projekat? Da li bi on urodio plodom i da li bi se američki poreski obveznici složili sa politikom trošenja njihovog novca u inostranstvu? Opšte prihvaćeno mišljenje je da su zemljama centralne Amerike potrebne strukturne reforme, a ne novčana infuzija koja bi zapravo služila za podmićivanje političkih elita zemalja ovog regiona. Ovakav plan nam jasno signalizira da Sjedinjene države nemaju nameru da se povuku iz Latinske Amerike i odustanu od Monroove doktrine, bez obzira da li su demokrate ili republikanci na vlasti. Shodno tome, može se reći da je politika Vašingtona prema zemljama Latinske Amerike i regiona u celini zapravo na autopilotu koji može da menja samo brzinu do cilja, ali ne i sam cilj. 

Američka politika je nekomercijalan blog u informativno-edukativne svrhe. Vaša donacija putem PayPal-a se koristi za održavanje sajta. Svaka donacija je dobrodošla. Hvala svima.

Podelite tekst na društvenim mrežama

Close Menu
Američka Politika